Ljubimac

Категорија: Preventivna veterinarska nega

  • Pravilno Držanje Golubova i Prevencija Bolesti

    Kada je reč o držanju golubova, odabir odgovarajućeg prostora za različite rase golubova veoma je važan. Teže rase, kao što su Džinovski golubovi, Kokosari i slični, najbolje je smestiti u prizemni golubarnik sa slobodnim ispustom. S druge strane, golubovi letači, visokoletaci, prevrtaci i pismonosi preferiraju viši golubarnik. Ovaj tip golubova će se bolje snaći u visini nego u prizemlju.

    Za lakše izletanje golubova, golubarnik bi trebao imati visinu od oko 80 cm ili više, sa otvorom za izletanje i poletistem. Kako bi se zaštitili od kiše i snega, koji mogu ući kroz pletenu žičanu mrežu, preporučuje se postavljanje malog krova iznad izletista.

    U slučaju prizemnog držanja golubova, ispred golubarnika je potrebno obezbediti slobodan prostor za suncanje, kupanje i letnje aktivnosti, sve ogradjeno žičanom mrežom. Takođe, važno je da unutrašnjost golubarnika bude pravilno uređena. Pregrade u golubarniku treba da budu postavljene tako da obezbede dovoljno prostora za gnezda, koja služe za sparivanje golubova. Za mlade golubove i one koji ne leže na jajima, treba osigurati mesto za stajanje i odmaranje, kao i sedala za udoban odmor.

    Bolesti i Neprijatelji Golubova

    Zarazne bolesti kod golubova često se prenose sa zaraženih grla na zdrave, i to kontaktom, hranom i vodom. Osim toga, zarazni mikroorganizmi mogu ući u golubarnik putem ptica kao što su vrapci i gugutke, ali i kroz glodare poput miševa, pacova i drugih životinja.

    Najčešće bolesti golubova uključuju: difteriju (boginje), psitakozu (ornitozu), paratifus, tuberkulozu i trihomonijazu. U borbi protiv ovih bolesti, redovno održavanje higijene i obezbeđivanje zdravih uslova za golubove od esencijalnog je značaja.

    Osim bolesti, golubovima prijete i paraziti. Najčešći paraziti koji mogu napasti golubove su: preglji u perju, vasi (Columbicola columbae), običan ptičiji pregalj (Dermanyssus avium), kao i golubiji krpelj (Aaargas columbarum). Svi ovi paraziti mogu značajno ugroziti zdravlje golubova i treba ih redovno pratiti i kontrolisati.

    Najveći neprijatelji golubova su predatori i glodari. Jastreb (Accipiter gentilis), kobac (Accipiter nisus), kao i pacovi (obični pacov – Rattus ratus i pacov – Rattus norvegicus), predstavljaju ozbiljnu pretnju. Takođe, domaće mačke su česti lovci na golubove, pa treba obezbediti siguran prostor za golubove kako bi se smanjila opasnost od ovih predatora.

    Za očuvanje zdravlja golubova i zaštitu od bolesti i parazita, važno je redovno proveravati higijenu golubarnika, kao i pružiti im sigurno i udobno okruženje. Održavanje pravilne ishrane i prostora za odmor doprinosi opštem zdravlju golubova i njihovoj produktivnosti.

  • Najlepše rase golubova: Engleski tipler, Američki kraljevski golub i Lepezasti golub

    Engleski Tipler – Vrsni visokoletac iz Engleske

    Engleski tipler je posebna rasa golubova koja je nastala ukrštanjem kratkokljunih letača sa engleskim belim visokoletacem. Ova rasa je u Engleskoj prvenstveno poznata kao visokoletac, a specijalizovana je za dug i neprekidan let. Engleski tipleri su poznati po tome što mogu da lete 10 do 12 časova, a izuzetno i 18 do 19 časova bez prestanka, što ih čini pravim majstorima leta.

    Golubovi ove rase lete u jatima i karakterišu se širokim grudima, kratkim i suženim telom koje se prema repu postepeno uspinje. Imaju uske i okrugle glave, bez coskova ili pljosnatih površina, dok su oči beličaste ili biserno bele. Osnovne boje engleskog tiplera su crvena, plava, žuta, crna, plavo kovan, dok su u najvećem broju slučajeva šareni, često sa belim prskanjem u osnovnim bojama. Takođe, često se javljaju i trobojne varijante.

    Važno je napomenuti da engleski tipler u svojoj domovini, Engleskoj, nema jedinstveni standard jer se često pojavljuju različite kombinacije boja i struktura tela. Među većim greškama u ovoj rasi navode se kratke noge, horizontalno drženje tela, kratak i kuglast vrat, ispupčeno čelo, viseca krila ispod repa, te dug i uski oblik tela. Velicina nožnog prstena je IV.

    Američki Kraljevski Golub (King) – Težak i impozantan golub iz Amerike

    Američki kraljevski golub, poznat i kao King, potiče iz Severne Amerike i nastao je ukrštanjem nekoliko težih rasa golubova, kao što su pismonosi, malteški i rimski golubovi. Ovaj golub je poznat po svom impozantnom izgledu i dimenzijama, koje se ne razlikuju značajno između belih i obojenih varijanti. U poslednje vreme, prihvaćene su boje poput bele, crne, srebrne, plave, plave kovane, crvene i žute.

    Američki kraljevski golub je vrlo popularan zbog svoje velike veličine i sposobnosti da brzo stiče težinu. Danas američki farmeri koriste specijalizovanu hranu koja omogućava da se golubovi uzgajaju efikasno, trošeći samo 2,2 do 2,3 kg hrane za 1 kg prirasta. Prethodno su trošili mnogo više hrane, do 5 kg za 1 kg prirasta. Ovi golubovi se često koriste i za meso, a mladi se kolju kada dostignu 30 dana života. Američki kraljevski golubovi legu i do osam puta godišnje, a stariji golubovi mogu dostići težinu od 850 do 1050 grama, dok ima i primeraka koji dosežu čak 1500 grama.

    Lepezasti Golub – Paunas – Golub sa neodoljivim repom

    Lepezasti golub, poznat i kao paunas, jedna je od najstarijih rasa golubova. Ovi golubovi su prepoznatljivi po svom izuzetnom repu koji podseća na rep pauna. Poreklo ove rase vodi iz istočne Indije, a u Evropu su ih doneli holandski moreplovci u XV veku. Zbog svoje velike privrženosti čoveku, lepezasti golubovi su savršen izbor za uzgajanje kao ukrasne ptice, idealni za dvorišta i ograđene prostore.

    Glavna karakteristika ove rase je veličanstveni rep, koji je uspravan, raskošan i podseća na lepezu. Rep je gotovo u obliku kruga, sa blagim podsećajem na pticu pauna, i pri tome golubovi stalno drže povijeni vrat. Boje perja lepezastih golubova mogu biti jednobojne u različitim varijantama, ali se često javljaju i šareni sa obojenim štitovima na krilima, kao i jednobojni golubovi sa belim repom. Noge lepezastih golubova su kratke i gole, a karakteristične su i crvene boje. Ovi golubovi se lako uzgajaju i odgajivači ih preporučuju zbog njihove lepote i privrženosti.

    Među greškama koje se javljaju u ovoj rasi su preveliko nezgrapno telo, dug vrat koji prelazi kroz rep pri paradnom držanju, duga leđa i nepravilno postavljeni repni peraji. Takođe, golubovi sa otvorima u kružnom delu repa, ili sa perjem na nogama, nisu poželjni. Lepezasti golubovi imaju kratke noge i visoko držanje, a važno je da njihov rep ima dovoljno peraja da zadrži svoj spektakularni oblik. Velicina nožnog prstena je IV.

  • Standard Alaskog Malamuta

    Aljaski malamut je pas sa snažnim telom, dobro razvijenim grudnim košem, jakim i kompaktnim telom. Ovaj pas je poznat po svojoj izuzetnoj snazi, izdržljivosti i sposobnosti da obavlja teške zadatke u ekstremnim uslovima. Krsta su pravilno postavljena i ne prekratka, niti preduga. Pokrovna dlaka je gusta i oštra, dovoljna da obezbedi zaštitu vunastoj podlaci, koja je bogata i pomaže u očuvanju telesne temperature u hladnim uslovima. Pokrovna dlaka je duga od 2,5 do 5 cm kada je pas u punoj dlaci i dobro odlakan.

    Malamut je uravnotežen pas, sa smirenim, ali budnim i radoznalim izrazom. Držanje psa odražava njegovu aktivnost, obazrivost i radoznalost. Ovaj pas je pravi simbol izdržljivosti i upornosti, sa izgledom koji odražava njegovu snagu i sposobnost da se nosi sa teškim teretima. Glava je proporcionalna telu, velika i snažna, ali nikako previše gruba, zadržavajući sklad sa ostatkom tela. Uspravne i klinaste usi su karakteristične za ovu rasu i uvek su postavljene kad je pas na oprezu ili u aktivnom stanju.

    Njuska je masivna i postepeno se sužava prema nosnoj pečurki, što je tipičan znak za ovu rasu. Njuška je blago zaobljena i daje psu snažan, ali skladan izgled. Iako je masivna, njuska nije previše široka niti previše uska, već je u savršenoj ravnoteži sa ostatkom glave. Ovaj pas nosi karakterističnu „kapu“ i „masku“ na licu, što podseća na vuka, i često je jedan od prepoznatljivih znakova rase. Ove oznake na licu često uključuju svetlije boje koje mogu biti bela ili kremasta, dok je ostatak dlake obično tamniji. Ponekad, kombinacija maski može varirati, stvarajući jedinstven izgled svakog psa.

    Rep je srednje usadjen i bogat krznom, zakrivljen i nosi se na leđima kada pas nije u akciji. Ovaj rep ne formira prsten poput nekih drugih rasa, kao što je to slučaj sa lisicama, već je lepršav i podseća na perjanicu, što je ključni prepoznatljiv znak alaskog malamuta. Malamuti se mogu sresti u različitim bojama, ali najčešće su sive, crno-bele kombinacije, sa svetlim donjim delovima trupa, nogama i belim oznakama koje podsećaju na masku.

    Sape su izuzetno specifične kod ove rase – kratke, zbijene i otporne na hladnoću i teške terenske uslove. Snažni jastučići štite stopala od hladnoće i povreda, dok kratki i jaki nokti omogućavaju bolji kontakt sa podlogom. Prednje noge su ravne, mišićave, sa snažnim kostima, dok su zadnje noge široke, sa velikim, mišićavim bedrima. Zadnji udovi omogućavaju snažan potisak tokom trčanja i vuče teških tereta. Svi udovi malamut imaju umereno uglovane skočne zglobove i siguran su znak snage i agilnosti, neophodnih za obavljanje teških poslova.

    Temperament i karakter

    Alaski malamut je pas izuzetne emocionalne inteligencije, prijateljski raspoložen, izuzetno privržen ljudima i veoma odan. Poznat je po tome što je uvek spreman za igru i druženje, ali se u starijim godinama smiruje, postaje dostojanstven i miran. Iako je izuzetno ljubazan, može biti nezavistan i tvrdoglav, pa je važno pravilno obučiti i socijalizovati malamuta od malih nogu. Ovaj pas često zahteva doslednu obuku, jer se može pokazati kao tvrdoglav, posebno u adolescenciji. Međutim, on je izuzetno odan i vezan za svoju porodicu, te je izuzetno poslušan kada se postigne dobar odnos sa njim.

    Malamuti su odlični u obavljanju zadataka i snalažljivi su u teškim situacijama. Njihova sposobnost da razumeju komande i da rešavaju probleme čini ih izuzetnim radnim psima. Oni su tradicionalni vučni psi, koji su se koristili za vuču teških tereta, pa tako i danas zadržavaju taj instinkt i fizičku sposobnost. Iako su odlični radnici, malamut je pas koji voli da bude sa ljudima i može se prilagoditi različitim životnim okolnostima, uključujući i život u porodici.

    Anatomija i fizičke karakteristike

    Malamut je pas srednje veličine, sa izuzetno mišićavim i čvrstim telom. Grudni koš je dubok i širok, što omogućava efikasno disanje i snabdevanje tela sa potrebnim količinama kisika tokom fizičkog napora. Prednje noge su ravne, čvrste i sa snažnim kostima, dok su zadnje noge mišićave i snažno razvijene, sa velikim bedrom i umereno uglovanim skočnim zglobovima. Telesna građa omogućava malamutima da izvode teške zadatke, kao što su vuča teških tereta.

    Sape su posebna karakteristika ove rase. Kratke su, zbijene i otporne na teške terenske uslove, sa debelim jastučićima koji štite od hladnoće i stresa. U vreme linjanja, dlaka alaskog malamuta postaje tanja, dok je u zimskim mesecima vrlo gusta i štiti ga od hladnoće i povreda tokom kretanja po snegu i ledu. Ove sape omogućavaju malamutu da lakše hoda po snegu i ledu, što je od suštinskog značaja za pse koji su korišćeni u arktičkim i hladnim predelima.

    Dlaka i boje

    Dlaka alaskog malamuta je gusta i oštra, dok podlaka pruža zaštitu od hladnoće, snega i povreda. U letnjem periodu, dlaka postaje tanja zbog linjanja, dok je u zimskim mesecima bogata i gusta. Uobičajene boje su sive, crne i bele, a kombinacije su obično sive i bele. Belina se javlja na stomaku, nogama, kao i u obliku „maske“ na licu. Ponekad se mogu javiti specifične oznake u obliku „kape“ ili „maske“ na glavi, što je jedan od prepoznatljivih vizuelnih znakova rase.

    Idealne proporcije i veličina

    Idealna visina za mužjake alaskih malamuta je oko 63,5 cm, dok su ženke nešto niže, sa visinom oko 58 cm. Težina mužjaka je obično 38 kg, dok ženke teže oko 34 kg. Prilikom ocenjivanja alaskog malamuta, najvažniji faktori su proporcije tela, snaga, izdržljivost i sposobnost obavljanja težih zadataka. Veličina sama po sebi nije presudna, ali je važno da pas bude proporcionalan i sposoban da izdrži naporne fizičke napore u ekstremnim uslovima.

    Zaključak

    Alaski malamut je pas izuzetne snage, izdržljivosti i predanosti. Sa svojim čvrstim, mišićavim telom i jakim karakterom, on je idealan saputnik za ljude koji traže fizički izazovan odnos sa svojim psom. Svojim jedinstvenim izgledom, temperamentom i sposobnostima, alaski malamut je pas koji se ističe u radu, ali i u odnosima sa porodicom, čineći ga ne samo radnim psom, već i vernim prijateljem. Bez obzira na to da li je u akciji ili u opuštenom okruženju, alaski malamut uvek pokazuje snagu, izdržljivost i hrabrost, a njegov neverovatan temperament i odanost čine ga jedinstvenim ljubimcem i saputnikom.

  • Pulin – Vezan za Vlasnika i Skladan za Porodicu

    Pulin je pas koji se odlikuje velikim radnim sposobnostima, ali i vernošću svom vlasniku. Ovaj pas je sklon tome da razvije jaku vezu sa porodicom u kojoj živi, ali je istovremeno vrlo zahtevan kada je u pitanju kretanje i aktivnost. Pulin je vitalan, živahno uporan, hrabar i lako poučljiv pas, što ga čini idealnim za porodice koje imaju dvorište i aktivan način života.

    Za ovu rasu, vrlo je važna socijalizacija od malih nogu, jer pulin pokazuje izuzetnu želju za učenjem i radom. Voli da bude u centru pažnje, što ga čini sjajnim ljubimcem za one koji imaju dovoljno vremena da se posvete njegovom obrazovanju i treningu. Za razliku od nekih drugih rasa, pulin priznaje samo jednog „vođu“, odnosno, on je sklon tome da se poveže s jednim članom porodice, dok ostale članove vidi kao ravnopravne. Zbog toga, vlasnik mora da bude odlučan i dosledan kako bi stvorio jasan odnos i postavio granice.

    Pulin je izuzetno prisno biće koje voli da bude u društvu svih članova porodice. Iako može biti zaigran i veselo usmeren na decu, njegova ozbiljna priroda i naglasak na radu čine ga vernim zaštitnikom. Pored toga, pulin se odlično snalazi u životnim uslovima koji zahtevaju fizičku aktivnost, jer uživa u svakom obliku kretanja, bilo da je to trčanje po dvorištu ili rad sa stokom.

    Ova rasa je veoma skromna u pogledu svojih zahteva. Pulini su vitalni i uvek su spremni za akciju. Uz to, oni su i hrabri i otporni, što znači da se mogu nositi sa raznim izazovima, bilo da je to u prirodi ili u životu sa ljudima. Iako nisu naročito zahtevan pas u pogledu hrane ili smeštaja, njihov temperament zahteva da budu stalno stimulisani fizički i mentalno.

    Jedan od ključnih faktora za zdravlje pulina je da imaju dovoljno prostora za igru i fizičku aktivnost. U suprotnom, mogu postati nemirni i možda čak agresivni prema stoci ili drugim životinjama. Međutim, uz odgovarajući trening i pravilnu brigu, pulin je zaista jedan od najboljih radnih pasa koji se lako prilagođava.

    Polni dimorfizam kod pulina je izražen, što znači da mužjaci i ženke mogu biti različite veličine. Ženke obično imaju visinu od oko 47 cm, dok mužjaci mogu dostići visinu od 52 cm ili više. Iako nisu teške konstitucije, pulini su poznati po svojoj snazi i izdržljivosti, što ih čini idealnim za rad na farmama ili kao zaštitu u teškim uslovima.

    Boja dlake pulina može se kretati od crne, preko žute, sive, pa čak do smeđe. Na crnim psima, crna boja dominira, dok druge boje mogu biti prisutne u manjim količinama. Dlačica pulina je gusta i polumeka, što ga čini otpornim na razne vremenske uslove.

    Za kraj, pulin je pas koji je izuzetno prilagodljiv, hrabar i veran, a uz pravi trening i brigu, može postati najbolji prijatelj za celokupnu porodicu. Ako tražite psa koji će vas verno pratiti u svim životnim izazovima, pulin je pravi izbor.

  • Vakcina – Najbolja Zaštita od Stenečaka

    Stenečak, poznat i kao Febris infectiosa canis, je ozbiljna i visoko zarazna virusna bolest koja pogađa pse, ali i druge karnivore kao što su lisice, kojoti, vukovi, pa čak i egzotične vrste kao što su pande i egzotične mačke. Ova bolest izazvana je virusom morbillivirus, koji pripada porodici Paramyxoviridea. Interesantno je da je antigeno srodan virusu malih boginja kod ljudi, kao i virusu goveđe kuge.

    Stenečak je bolest koja se pojavljuje širom sveta i, nažalost, najviše pogađa nevakcinisane štence, posebno one mlađe od godinu dana. Ova bolest je vrlo zarazna i prenosi se veoma lako, najčešće putem aerosola – što znači da zaražena životinja može širiti virus kroz vazduh, a druge životinje ga mogu uneti kroz disanje. Virus napada krajnike i limfne čvorove bronhija, a zatim se širi kroz krvotok do različitih delova organizma, uključujući pluća, mozak i digestivni sistem.

    Simptomi stenečaka mogu biti veoma različiti, ali najčešće se javljaju problemi sa respiratornim i digestivnim sistemom, kao i simptomi vezani za nervni sistem. U početnoj fazi, pas može postati letargičan, gubi apetit, razvija povišenu temperaturu koja može skočiti i do 41°C, a zatim opasti na normalu. Takođe, pojavljuju se izdašni gnojni sekret iz nosa koji može biti zelene boje, a moguće je i prisustvo krkljanja prilikom disanja što ukazuje na bronhopneumoniju.

    Digestivni sistem takođe može biti zahvaćen, pa pas može početi da povraća ili ima proliv. Još jedan znak bolesti su gnojni sekret iz očiju. U težim slučajevima, bolest napada i mozak, što dovodi do razvoja akutnih neuroloških simptoma. Pojavljuju se problemi sa koordinacijom, trzanje mišića, padanje pri hodu, gubitak vida ili sluha, a ponekad čak i paralize. Ove posledice mogu biti trajne, a bolest može imati fatalni ishod, naročito ako simptomi postanu ozbiljni.

    Nažalost, ne postoji specifičan lek za lečenje stenečaka. Terapija koja se primenjuje uglavnom je simptomatska. To znači da se pacijentima daje terapija kako bi se olakšali simptomi, kao što su antibiotici za sprečavanje sekundarnih bakterijskih infekcija, infuzija tečnosti i elektrolita, kao i sedativi i neuroprotektori ako se pojave nervni simptomi. Međutim, najvažniji korak u prevenciji ove bolesti je vakcinacija.

    Zašto je vakcinacija toliko važna?

    Vakcina predstavlja najbolju zaštitu od stenečaka, a vakcinacija treba da počne što ranije. Najpre, vakcinacija majki pasa je ključna, jer one prenose antitela na štence kroz mleko. Ovo daje štencima zaštitu u prvih nekoliko nedelja života. Vakcinacija štenci počinje sa šest nedelja starosti, a vakcine se ponavljaju u intervalima od tri nedelje, sve do 16 nedelja starosti. Vakcinisanje se ne završava samo kod štenca – vakcinacija treba da se ponovi svake godine, bez obzira na starost psa, kako bi se održao visok nivo zaštite.

    Zanimljivo je da kod štenca koji sisa mleko od majke, postoji mogućnost da se vakcinom izazove imunitet i na druge bolesti, kao što su male boginje. Naime, virusi stenečaka i malih boginja su antigeno slični, pa vakcina koja sadrži obe vakcine može pomoći da se izazove imunitet i kod štenca.

    Kao što smo pomenuli, simptomi stenečaka mogu biti veoma ozbiljni, a prognoza kod zaraženih pasa, naročito onih sa nervnim simptomima, nije povoljna. Iako pas može da se oporavi od infekcije, posledice bolesti često ostaju trajne. Gubitak vida, gluvoća, problemi sa hodanjem i koordinacijom mogu ostati do kraja života. Ovi problemi mogu značajno uticati na život vašeg psa, naročito ako je pas radni. Zbog toga, veterinari često preporučuju eutanaziju pasa kod kojih se javljaju ozbiljni neurološki simptomi, jer je kvaliteta života takvog psa znatno ugrožena.

    Kako zaštititi svog psa?

    Prvo, budite odgovorni vlasnici i ne čekajte da se pojave prvi simptomi bolesti. Vakcinacija je ključna za zdravlje vašeg psa. Nažalost, kod stenečaka je situacija takva da, iako simptomi mogu da se povuku, trajni efekti bolesti mogu ostati. Zato je prevencija najbolja opcija. Kada se vakcinacija obavi u pravom trenutku i pravilno ponavlja, možete značajno smanjiti rizik od obolevanja i zaštititi svog psa od ove opasne bolesti. Pored vakcinacije, važno je i da obezbedite psu zdrav životni prostor, redovan veterinarski nadzor i pravilnu ishranu.

    Obratite pažnju na zdravlje svog psa i uvek ga vodite veterinaru radi preventivnih pregleda. S obzirom na to da se stenečak širi brzo i može imati ozbiljne posledice, redovna vakcinacija je najbolji način da vaš pas bude zaštićen i zdrav.

    Na kraju, imajte na umu da je vaš pas vaš verni prijatelj, i kao odgovoran vlasnik, vaša obaveza je da mu pružite najbolju moguću zaštitu i brigu. Vakcinacija nije samo zaštita od bolesti, već i siguran put ka dugom i zdravom životu vašeg ljubimca.

  • Boks i Kućica na Pogodnom Mestu za Vašeg Psa

    U užurbanom životu, kada imate psa, posebno radnog psa kao što je lovački, pastirski, službeni ili kućni pas, vrlo je važno obezbediti mu odgovarajući smeštaj. Ovaj pas postaje vaš verni prijatelj i član porodice, pa zaslužuje sve što je najbolje. Dobro zdravlje, pravilna ishrana i adekvatan smeštaj osnova su za dug i zdrav život vašeg psa, ali jedan od najvažnijih faktora koji utiče na njegovu dobrobit je kvalitetan smeštaj.

    Kvalitetan smeštaj – Boks za Psa

    Za početak, treba naglasiti da je pseći boks idealno rešenje za većinu pasa, naročito za radne pse koji zahtevaju više prostora i svežeg vazduha, a ne podnose uslove boravka u stanu. Međutim, mnogi vlasnici nemaju mogućnost da izgrade boks, pa svoje pse drže u stanu, gde oni postaju puni članovi porodice. Bez obzira na to da li pas boravi u stanu ili na dvorištu, izuzetno je važno pridržavati se osnovnih zoohigijenskih principa i tehničkih smernica prilikom smeštaja, kako bi pas imao sigurno, zdravo i udobno mesto za odmor i igru.

    Mesto za Boks – Na Šta Treba Obratiti Pažnju?

    Izbor pravog mesta za pseći boks zahteva pažljivo razmatranje. Važno je da boks bude smešten na mestu koje je zaštićeno od direktnih udara vetra, ali koje takođe ne bude previše izloženo sunčevim zracima tokom celog dana. Idealno bi bilo da boks bude smešten na delu dvorišta koji je suvlji, bez stajaće vode, jer previše vlage može izazvati nelagodnosti za psa.

    Takođe, preporučuje se da boks bude postavljen daleko od mesta visokog prozora, jer česti prolazi ukućana, drugih pasa ili vozila mogu ometati mir psa, posebno tokom odmora. Boks ne bi trebalo da bude ni potpuno izolovan od ostatka dvorišta, jer pas treba da ima priliku da posmatra okolinu i kontroliše prostor, što mu pruža osećaj sigurnosti. Ako se pas oseća previše usamljenim, može postati anksiozan ili destruktivan.

    Veličina Boksa i Podloga

    Površina boksa treba biti dovoljno velika, minimalnih dimenzija 2×3 metra, kako bi pas imao dovoljno prostora za kretanje, igru i odmor. Pod boksa mora biti izdignut barem 10 cm od nivoa tla, kako bi se sprečila vlaga i omogućilo lakše čišćenje. Beton je najčešći materijal koji se koristi kao podloga, jer je čvrst, otporan i lako se čisti. Takođe, pod mora biti naglašen prema jednoj tački, što omogućava lakše obavljanje mehaničkog čišćenja.

    Kucica za Psa

    Kucica je osnovno sklonište za vašeg psa. Treba da bude čvrsto i kvalitetno izrađeno, jer pas treba da ima zaklon od vremenskih nepogoda – od kiše, snega, vetra, ali i jakog sunčevog zračenja. Kućica mora biti dovoljno prostrana da pas može da stoji, sedi i leži u opuštenom položaju.

    Za izradu kućice najbolje je koristiti drvo sa dobrim termoizolacionim svojstvima. Sendvič zidovi, koji sadrže sloj izolacije između dva sloja drva, omogućavaju pasu da se greje sopstvenom telesnom toplotom. Osim toga, krov kućice treba da bude pomičan, kako bi se olakšalo čišćenje i dezinfekcija unutrašnjeg prostora. Posebno tokom perioda kada kuja ima štence, takva kućica će biti od izuzetne pomoći. Ovaj dizajn takođe omogućava efikasnu ventilaciju, čime se sprečava stvaranje vlažnosti koja može izazvati pojavu gljivica i drugih bolesti.

    Nastresnica kao Dodatna Zaštita

    Kako bi vaš pas mogao uživati u spoljnim uslovima, ali i zaštiti se od prekomernog sunčanja ili kiše, preporučuje se postavljanje nastrešnice pored kućice. Nastresnica će pružiti dodatnu zaštitu u letnjim mesecima kada je sunce previše jako, kao i u zimskoj sezoni, kada kiše mogu da stvore nelagodnosti.

    Higijena Boksa i Kucice

    Nakon što obezbedite odgovarajući smeštaj za svog psa, veoma je važno da se pridržavate pravilnih higijenskih mera kako bi pas imao zdravu životnu sredinu. To podrazumeva redovno čišćenje boksa i kucice, što je ključno za prevenciju bolesti i održavanje dobrog zdravlja vašeg psa.

    Prvo, važno je da se boks i kucica redovno čiste od nečistoća. To znači svakodnevno uklanjanje izmeta, pranje poda i obavljanje osnovne higijene. Mehaničko čišćenje treba obavljati svaki dan kako bi se sprečila pojava bakterija i insekata koji mogu nositi zarazu.

    Jednom mesečno potrebno je izvršiti temeljno pranje svih površina u boksu i kućici koristeći toplu vodu i odgovarajući deterdžent. Nakon što su površine očišćene, neophodno je izvršiti dezinfekciju kako bi se eliminisale bakterije i virusi. Za dezinfekciju najčešće se koriste hemijska sredstva, poput klornih preparata, koje su efikasne u borbi protiv mikroorganizama.

    Zaključak

    Kada obezbedite svom psu kvalitetan boks i udobnu kućicu, kao i kada se pridržavate pravilnih higijenskih mera, vaš pas će biti zdrav, srećan i uživaće u svom okruženju. Neka vaša pažnja i ljubav prema njemu budu osnovni principi u pružanju dobrih uslova za život i rad vašeg psa.

  • Zdravlje Cincila: Prevenicija Bolesti, Toplotnog Udara i Prehlade

    Cincile su prelepi, inteligentni glodari koji uz pravilnu ishranu i odgovarajuće uslove držanja mogu živeti dug i zdrav život. Iako su izuzetno otporne životinje, kao i sve životinje, cincile mogu biti podložne određenim bolestima i problemima, naročito ako nisu pravilno zbrinute. U ovom tekstu ćemo se baviti najčešćim zdravstvenim problemima sa kojima se možete susresti kod svojih cincila – toplotnim udarom, prehladama i manjim povredama, kao i kako da se nosite sa njima.

    Zdravlje Cincila: Održavanje i Higijena

    Pravilno održavanje čistoće u kavezu i redovno čišćenje su ključni za zdravlje cincila. One su izuzetno čiste životinje i same održavaju svoje krzno, ali im je potrebno odgovarajuće okruženje. Kavez treba čistiti svakodnevno, uklanjati ostatke hrane, prljavštinu i stare stelje, kako bi se sprečili potencijalni problemi sa kožom ili respiratornim traktom. Posude za hranu i vodu treba prati najmanje jednom nedeljno, a ako vaša cincila koristi posude za pesak, one treba da budu redovno čišćene i zamenjene.

    U vezi sa njihovim kupanjem, važno je napomenuti da cincile ne smeju da se kupaju u vodi. Umesto toga, one koriste vulkanski pesak koji im pomaže da održavaju svoje krzno čistim i zdravim. Pesak se postavlja u plitku posudu, a cincila će uživati u svom svakodnevnom kupanju.

    Toplotni Udar: Prepoznavanje i Prva Pomoć

    Cincile su veoma osetljive na visoke temperature i vlagu, te je toplotni udar ozbiljan rizik u vrućim mesecima. Ako je vaša cincila izložena previsokim temperaturama i/ili visokoj vlažnosti, mogu se pojaviti ozbiljni problemi. Prepoznavanje toplotnog udara je ključno – ako primetite da su uši vaše cincile postale crvene, da je pasivna ili se previše smirila, moguće je da pati od toplotnog udara.

    U tom slučaju, odmah premestite cincilu na hladnije mesto, daleko od direktnog sunčevog svetla i promaje. Lagano je pospricajte toplom vodom – nikako hladnom, jer bi prebrzo hlađenje moglo izazvati šok ili čak srčani udar. Pored toga, obavezno obezbedite dobru cirkulaciju vazduha u prostoriji, a temperatura okoline bi trebalo da bude između 18 i 22 stepena Celzijusa. Ove mere će pomoći da se spreči ozbiljno oštećenje zdravlja vaše cincile tokom vrućih dana.

    Prehlada: Znakovi i Kako Pomoci

    Prehlade kod cincila su česte, naročito tokom hladnijih meseci ili ako su izložene promaji. Kada cincila postane prehlađena, obično pokazuje znakove umora, gubitka apetita i teškoće u disanju. U takvom slučaju, najvažnija stvar je da se obratite veterinaru, jer će on moći da dijagnostikuje problem i da pruži odgovarajući tretman.

    Dok čekate veterinarsku pomoć, možete pomoći svojoj cincili pružanjem toplog i suvog mesta za odmor. Ako ona ne želi da jede, možete je prisiliti da pojede pomoću medicinske šprice, dajući joj voćne kašice ili jogurt bez šećera. Takođe, važno je da joj obezbedite čistu vodu, jer dehidratacija može dodatno pogoršati stanje. Kada se cincila oporavi, počeo će ponovo da jede sama, i tada više neće biti potrebno forsirati je da uzima hranu.

    Povrede i Prva Pomoć

    Iako su vrlo aktivne, cincile su i radoznale, zbog čega je moguće da se povrede. Manje povrede, kao što su ogrebotine, obično se brzo leče, jer cincile imaju izuzetnu sposobnost samopomoći. Međutim, u slučaju većih povreda, kao što su otvorene rane, potrebno je brzo reagovati i obratiti se veterinaru. U međuvremenu, ranu možete tretirati Bivacyn prahom, koji će pomoći u prevenciji infekcija.

    Nakon povrede, važno je da se cincila ne kupa u pesku dok je rana otvorena, jer to može dovesti do daljih komplikacija. Ako primetite bilo kakve znake infekcije ili pogoršanja stanja, odmah se obratite veterinaru.

    Zaključak: Briga o Zdravlju Vaše Cincile

    Cincile su izuzetno otporne životinje, ali kao i sve druge životinje, zahtevaju pažnju i odgovarajuću negu. S obzirom na njihovu osetljivost na visoke temperature, važno je da obezbedimo odgovarajuće uslove, kao što su hladnije i dobro ventilisane prostorije. Takođe, obratite pažnju na znake bolesti, kao što su prehlada ili toplotni udar, i uvek se trudite da vaša cincila bude srećna i zdrava.

    Uz pravilnu ishranu, odgovarajuću higijenu i redovne posete veterinaru, vaša cincila će biti srećna i zdrava, a vi ćete uživati u njenom društvu godinama.

  • Cincile

    Cincile su glodari iz porodice viskaca, argutija i zamorcica. To su nocne zivotinje, velicine veverice, a zbog izgleda repa dosta podsecaju na njih. Krzno po ledjima je tamno sivo, dok je stomak beo. Pored standardnih sivih cincila, uzgajaju se i druge vrste: bela, crna, violet i mutirane (bez boje). Najviše se uzgajaju sive cincile tipa „standard“, koje se takođe koriste i u krznenoj industriji. Cincile su veoma pitome zivotinje, bez neprijatnih mirisa, i poznato je da mogu da dostignu starost i do dvadeset godina.

    Polno sazrevanje i razmnožavanje

    Cincile postaju polno zrele sa četiri meseca, a pariti se mogu sa sedam meseci. Uzgoj na većim farmama obično je poligaman, što znači da jedan mužjak može imati 4-5 ženki. 111 dana nakon oplodnje, ženka okoti 1-5 mladunaca. Nakon kotenja, mužjak može odmah oploditi ženu, zbog čega ona može da se kotil i do tri puta godišnje. Muzjaci su odlični očevi i od prvih dana zajedno sa ženkama brinu o mladuncima. Mladunci se rađaju sa otvorenim očima i prekriveni su dlakom. Veoma su otporni i uzgoj nije problematičan. Uz pravilan tretman, mladi brzo napreduju. Do osme nedelje starosti, mladunci ostaju sa majkom, a najkasnije nakon trećeg meseca treba ih odvojiti u sopstvene kaveze kako bi se sprečilo nepoželjno parenje i oštećenje krzna. Mladunci postaju potpuno zreli sa osam meseci. Cincile se koriste u reprodukciji do osme godine života.

    Održavanje čistoće

    Cincile su izuzetno čiste životinje, zbog čega je potrebno svakodnevno čistiti njihov kavez. Povremeno, otprilike jednom nedeljno, treba oprati police i posude za hranu i vodu. Cincile se NE SMEJU KUPATI U VODI. One svoje krzno održavaju čistim svakodnevnim kupanjem u vulkanskom pesku. Pesak treba staviti u posudu za kupanje tako da u potpunosti prekrije dno (oko pola do jedan centimetar debljine). Cincile će uživati u kupanju u pesku, a stavljanje posude u kavez može ih pozvati da se upuste u kupanje. Uveče, kada ih pustite, posuda može značiti poziv da se vrate u kavez.

    Radoznale i vesele zivotinje

    Cincile su veoma radoznale i vesele životinje. Kada se osećaju sigurno, rado kreću u istraživanje svoje okoline. Zbog svoje izuzetne sposobnosti skakanja, mogu da iskoriste čak i najmanju površinu da odskoče na viši nivo, kao što je ormar, polica ili prozor. Zato treba voditi računa da vredne i lomljive stvari budu sklonjene van njihovog dometa. Cincile će prikupiti sve što im je interesantno, pa tako u kavezu mogu završiti privesci, olovke, papuče, ključevi, papiri i sve što im u tom trenutku zadrži pažnju.

    Osetljivost na toplinu

    Cincile teško podnose vrućinu i visoku vlagu. Tokom leta, veoma je važno obratiti pažnju na pravilno postavljanje kaveza, kako bi se obezbedila odgovarajuća cirkulacija vazduha. Kavez ne sme biti na direktnom suncu, niti na promaji. Kada je cincili toplo, njene uši postaju crvene, a kapilari u ušima postaju vrlo izraženi, a tada se ona smiruje i pokušava da se ohladi.

    Krzno i ishrana

    Krzno cincile je izuzetno gusto i mekano. Svaka dlaka raste iz jednog korena i zavisno od zrelosti životinje, iz nje može da izraste 20-60 dlaka. Krzno postaje potpuno zrelo u periodu od sedam do devet meseci. Zrelost krzna ne zavisi od godišnjeg doba, a ono se obnavlja svakih četiri meseca, što je velika prednost u odnosu na druge krznare.

    Ishrana cincile je jednostavna – jednom dnevno, obično uveče, svakom ljubimcu treba dati oko 20g (supena kašika) briketa. Takođe, veoma je važno svakodnevno im obezbediti čistu vodu. Mladunci, nakon perioda sisanja, jedu istu hranu kao i odrasle životinje.