Ljubimac

Категорија: Lecenje bolesti ljubimaca

  • Pravilno Držanje Golubova i Prevencija Bolesti

    Kada je reč o držanju golubova, odabir odgovarajućeg prostora za različite rase golubova veoma je važan. Teže rase, kao što su Džinovski golubovi, Kokosari i slični, najbolje je smestiti u prizemni golubarnik sa slobodnim ispustom. S druge strane, golubovi letači, visokoletaci, prevrtaci i pismonosi preferiraju viši golubarnik. Ovaj tip golubova će se bolje snaći u visini nego u prizemlju.

    Za lakše izletanje golubova, golubarnik bi trebao imati visinu od oko 80 cm ili više, sa otvorom za izletanje i poletistem. Kako bi se zaštitili od kiše i snega, koji mogu ući kroz pletenu žičanu mrežu, preporučuje se postavljanje malog krova iznad izletista.

    U slučaju prizemnog držanja golubova, ispred golubarnika je potrebno obezbediti slobodan prostor za suncanje, kupanje i letnje aktivnosti, sve ogradjeno žičanom mrežom. Takođe, važno je da unutrašnjost golubarnika bude pravilno uređena. Pregrade u golubarniku treba da budu postavljene tako da obezbede dovoljno prostora za gnezda, koja služe za sparivanje golubova. Za mlade golubove i one koji ne leže na jajima, treba osigurati mesto za stajanje i odmaranje, kao i sedala za udoban odmor.

    Bolesti i Neprijatelji Golubova

    Zarazne bolesti kod golubova često se prenose sa zaraženih grla na zdrave, i to kontaktom, hranom i vodom. Osim toga, zarazni mikroorganizmi mogu ući u golubarnik putem ptica kao što su vrapci i gugutke, ali i kroz glodare poput miševa, pacova i drugih životinja.

    Najčešće bolesti golubova uključuju: difteriju (boginje), psitakozu (ornitozu), paratifus, tuberkulozu i trihomonijazu. U borbi protiv ovih bolesti, redovno održavanje higijene i obezbeđivanje zdravih uslova za golubove od esencijalnog je značaja.

    Osim bolesti, golubovima prijete i paraziti. Najčešći paraziti koji mogu napasti golubove su: preglji u perju, vasi (Columbicola columbae), običan ptičiji pregalj (Dermanyssus avium), kao i golubiji krpelj (Aaargas columbarum). Svi ovi paraziti mogu značajno ugroziti zdravlje golubova i treba ih redovno pratiti i kontrolisati.

    Najveći neprijatelji golubova su predatori i glodari. Jastreb (Accipiter gentilis), kobac (Accipiter nisus), kao i pacovi (obični pacov – Rattus ratus i pacov – Rattus norvegicus), predstavljaju ozbiljnu pretnju. Takođe, domaće mačke su česti lovci na golubove, pa treba obezbediti siguran prostor za golubove kako bi se smanjila opasnost od ovih predatora.

    Za očuvanje zdravlja golubova i zaštitu od bolesti i parazita, važno je redovno proveravati higijenu golubarnika, kao i pružiti im sigurno i udobno okruženje. Održavanje pravilne ishrane i prostora za odmor doprinosi opštem zdravlju golubova i njihovoj produktivnosti.

  • Najlepše rase golubova: Engleski tipler, Američki kraljevski golub i Lepezasti golub

    Engleski Tipler – Vrsni visokoletac iz Engleske

    Engleski tipler je posebna rasa golubova koja je nastala ukrštanjem kratkokljunih letača sa engleskim belim visokoletacem. Ova rasa je u Engleskoj prvenstveno poznata kao visokoletac, a specijalizovana je za dug i neprekidan let. Engleski tipleri su poznati po tome što mogu da lete 10 do 12 časova, a izuzetno i 18 do 19 časova bez prestanka, što ih čini pravim majstorima leta.

    Golubovi ove rase lete u jatima i karakterišu se širokim grudima, kratkim i suženim telom koje se prema repu postepeno uspinje. Imaju uske i okrugle glave, bez coskova ili pljosnatih površina, dok su oči beličaste ili biserno bele. Osnovne boje engleskog tiplera su crvena, plava, žuta, crna, plavo kovan, dok su u najvećem broju slučajeva šareni, često sa belim prskanjem u osnovnim bojama. Takođe, često se javljaju i trobojne varijante.

    Važno je napomenuti da engleski tipler u svojoj domovini, Engleskoj, nema jedinstveni standard jer se često pojavljuju različite kombinacije boja i struktura tela. Među većim greškama u ovoj rasi navode se kratke noge, horizontalno drženje tela, kratak i kuglast vrat, ispupčeno čelo, viseca krila ispod repa, te dug i uski oblik tela. Velicina nožnog prstena je IV.

    Američki Kraljevski Golub (King) – Težak i impozantan golub iz Amerike

    Američki kraljevski golub, poznat i kao King, potiče iz Severne Amerike i nastao je ukrštanjem nekoliko težih rasa golubova, kao što su pismonosi, malteški i rimski golubovi. Ovaj golub je poznat po svom impozantnom izgledu i dimenzijama, koje se ne razlikuju značajno između belih i obojenih varijanti. U poslednje vreme, prihvaćene su boje poput bele, crne, srebrne, plave, plave kovane, crvene i žute.

    Američki kraljevski golub je vrlo popularan zbog svoje velike veličine i sposobnosti da brzo stiče težinu. Danas američki farmeri koriste specijalizovanu hranu koja omogućava da se golubovi uzgajaju efikasno, trošeći samo 2,2 do 2,3 kg hrane za 1 kg prirasta. Prethodno su trošili mnogo više hrane, do 5 kg za 1 kg prirasta. Ovi golubovi se često koriste i za meso, a mladi se kolju kada dostignu 30 dana života. Američki kraljevski golubovi legu i do osam puta godišnje, a stariji golubovi mogu dostići težinu od 850 do 1050 grama, dok ima i primeraka koji dosežu čak 1500 grama.

    Lepezasti Golub – Paunas – Golub sa neodoljivim repom

    Lepezasti golub, poznat i kao paunas, jedna je od najstarijih rasa golubova. Ovi golubovi su prepoznatljivi po svom izuzetnom repu koji podseća na rep pauna. Poreklo ove rase vodi iz istočne Indije, a u Evropu su ih doneli holandski moreplovci u XV veku. Zbog svoje velike privrženosti čoveku, lepezasti golubovi su savršen izbor za uzgajanje kao ukrasne ptice, idealni za dvorišta i ograđene prostore.

    Glavna karakteristika ove rase je veličanstveni rep, koji je uspravan, raskošan i podseća na lepezu. Rep je gotovo u obliku kruga, sa blagim podsećajem na pticu pauna, i pri tome golubovi stalno drže povijeni vrat. Boje perja lepezastih golubova mogu biti jednobojne u različitim varijantama, ali se često javljaju i šareni sa obojenim štitovima na krilima, kao i jednobojni golubovi sa belim repom. Noge lepezastih golubova su kratke i gole, a karakteristične su i crvene boje. Ovi golubovi se lako uzgajaju i odgajivači ih preporučuju zbog njihove lepote i privrženosti.

    Među greškama koje se javljaju u ovoj rasi su preveliko nezgrapno telo, dug vrat koji prelazi kroz rep pri paradnom držanju, duga leđa i nepravilno postavljeni repni peraji. Takođe, golubovi sa otvorima u kružnom delu repa, ili sa perjem na nogama, nisu poželjni. Lepezasti golubovi imaju kratke noge i visoko držanje, a važno je da njihov rep ima dovoljno peraja da zadrži svoj spektakularni oblik. Velicina nožnog prstena je IV.

  • Vakcina – Najbolja Zaštita od Stenečaka

    Stenečak, poznat i kao Febris infectiosa canis, je ozbiljna i visoko zarazna virusna bolest koja pogađa pse, ali i druge karnivore kao što su lisice, kojoti, vukovi, pa čak i egzotične vrste kao što su pande i egzotične mačke. Ova bolest izazvana je virusom morbillivirus, koji pripada porodici Paramyxoviridea. Interesantno je da je antigeno srodan virusu malih boginja kod ljudi, kao i virusu goveđe kuge.

    Stenečak je bolest koja se pojavljuje širom sveta i, nažalost, najviše pogađa nevakcinisane štence, posebno one mlađe od godinu dana. Ova bolest je vrlo zarazna i prenosi se veoma lako, najčešće putem aerosola – što znači da zaražena životinja može širiti virus kroz vazduh, a druge životinje ga mogu uneti kroz disanje. Virus napada krajnike i limfne čvorove bronhija, a zatim se širi kroz krvotok do različitih delova organizma, uključujući pluća, mozak i digestivni sistem.

    Simptomi stenečaka mogu biti veoma različiti, ali najčešće se javljaju problemi sa respiratornim i digestivnim sistemom, kao i simptomi vezani za nervni sistem. U početnoj fazi, pas može postati letargičan, gubi apetit, razvija povišenu temperaturu koja može skočiti i do 41°C, a zatim opasti na normalu. Takođe, pojavljuju se izdašni gnojni sekret iz nosa koji može biti zelene boje, a moguće je i prisustvo krkljanja prilikom disanja što ukazuje na bronhopneumoniju.

    Digestivni sistem takođe može biti zahvaćen, pa pas može početi da povraća ili ima proliv. Još jedan znak bolesti su gnojni sekret iz očiju. U težim slučajevima, bolest napada i mozak, što dovodi do razvoja akutnih neuroloških simptoma. Pojavljuju se problemi sa koordinacijom, trzanje mišića, padanje pri hodu, gubitak vida ili sluha, a ponekad čak i paralize. Ove posledice mogu biti trajne, a bolest može imati fatalni ishod, naročito ako simptomi postanu ozbiljni.

    Nažalost, ne postoji specifičan lek za lečenje stenečaka. Terapija koja se primenjuje uglavnom je simptomatska. To znači da se pacijentima daje terapija kako bi se olakšali simptomi, kao što su antibiotici za sprečavanje sekundarnih bakterijskih infekcija, infuzija tečnosti i elektrolita, kao i sedativi i neuroprotektori ako se pojave nervni simptomi. Međutim, najvažniji korak u prevenciji ove bolesti je vakcinacija.

    Zašto je vakcinacija toliko važna?

    Vakcina predstavlja najbolju zaštitu od stenečaka, a vakcinacija treba da počne što ranije. Najpre, vakcinacija majki pasa je ključna, jer one prenose antitela na štence kroz mleko. Ovo daje štencima zaštitu u prvih nekoliko nedelja života. Vakcinacija štenci počinje sa šest nedelja starosti, a vakcine se ponavljaju u intervalima od tri nedelje, sve do 16 nedelja starosti. Vakcinisanje se ne završava samo kod štenca – vakcinacija treba da se ponovi svake godine, bez obzira na starost psa, kako bi se održao visok nivo zaštite.

    Zanimljivo je da kod štenca koji sisa mleko od majke, postoji mogućnost da se vakcinom izazove imunitet i na druge bolesti, kao što su male boginje. Naime, virusi stenečaka i malih boginja su antigeno slični, pa vakcina koja sadrži obe vakcine može pomoći da se izazove imunitet i kod štenca.

    Kao što smo pomenuli, simptomi stenečaka mogu biti veoma ozbiljni, a prognoza kod zaraženih pasa, naročito onih sa nervnim simptomima, nije povoljna. Iako pas može da se oporavi od infekcije, posledice bolesti često ostaju trajne. Gubitak vida, gluvoća, problemi sa hodanjem i koordinacijom mogu ostati do kraja života. Ovi problemi mogu značajno uticati na život vašeg psa, naročito ako je pas radni. Zbog toga, veterinari često preporučuju eutanaziju pasa kod kojih se javljaju ozbiljni neurološki simptomi, jer je kvaliteta života takvog psa znatno ugrožena.

    Kako zaštititi svog psa?

    Prvo, budite odgovorni vlasnici i ne čekajte da se pojave prvi simptomi bolesti. Vakcinacija je ključna za zdravlje vašeg psa. Nažalost, kod stenečaka je situacija takva da, iako simptomi mogu da se povuku, trajni efekti bolesti mogu ostati. Zato je prevencija najbolja opcija. Kada se vakcinacija obavi u pravom trenutku i pravilno ponavlja, možete značajno smanjiti rizik od obolevanja i zaštititi svog psa od ove opasne bolesti. Pored vakcinacije, važno je i da obezbedite psu zdrav životni prostor, redovan veterinarski nadzor i pravilnu ishranu.

    Obratite pažnju na zdravlje svog psa i uvek ga vodite veterinaru radi preventivnih pregleda. S obzirom na to da se stenečak širi brzo i može imati ozbiljne posledice, redovna vakcinacija je najbolji način da vaš pas bude zaštićen i zdrav.

    Na kraju, imajte na umu da je vaš pas vaš verni prijatelj, i kao odgovoran vlasnik, vaša obaveza je da mu pružite najbolju moguću zaštitu i brigu. Vakcinacija nije samo zaštita od bolesti, već i siguran put ka dugom i zdravom životu vašeg ljubimca.

  • Zdravlje Cincila: Prevenicija Bolesti, Toplotnog Udara i Prehlade

    Cincile su prelepi, inteligentni glodari koji uz pravilnu ishranu i odgovarajuće uslove držanja mogu živeti dug i zdrav život. Iako su izuzetno otporne životinje, kao i sve životinje, cincile mogu biti podložne određenim bolestima i problemima, naročito ako nisu pravilno zbrinute. U ovom tekstu ćemo se baviti najčešćim zdravstvenim problemima sa kojima se možete susresti kod svojih cincila – toplotnim udarom, prehladama i manjim povredama, kao i kako da se nosite sa njima.

    Zdravlje Cincila: Održavanje i Higijena

    Pravilno održavanje čistoće u kavezu i redovno čišćenje su ključni za zdravlje cincila. One su izuzetno čiste životinje i same održavaju svoje krzno, ali im je potrebno odgovarajuće okruženje. Kavez treba čistiti svakodnevno, uklanjati ostatke hrane, prljavštinu i stare stelje, kako bi se sprečili potencijalni problemi sa kožom ili respiratornim traktom. Posude za hranu i vodu treba prati najmanje jednom nedeljno, a ako vaša cincila koristi posude za pesak, one treba da budu redovno čišćene i zamenjene.

    U vezi sa njihovim kupanjem, važno je napomenuti da cincile ne smeju da se kupaju u vodi. Umesto toga, one koriste vulkanski pesak koji im pomaže da održavaju svoje krzno čistim i zdravim. Pesak se postavlja u plitku posudu, a cincila će uživati u svom svakodnevnom kupanju.

    Toplotni Udar: Prepoznavanje i Prva Pomoć

    Cincile su veoma osetljive na visoke temperature i vlagu, te je toplotni udar ozbiljan rizik u vrućim mesecima. Ako je vaša cincila izložena previsokim temperaturama i/ili visokoj vlažnosti, mogu se pojaviti ozbiljni problemi. Prepoznavanje toplotnog udara je ključno – ako primetite da su uši vaše cincile postale crvene, da je pasivna ili se previše smirila, moguće je da pati od toplotnog udara.

    U tom slučaju, odmah premestite cincilu na hladnije mesto, daleko od direktnog sunčevog svetla i promaje. Lagano je pospricajte toplom vodom – nikako hladnom, jer bi prebrzo hlađenje moglo izazvati šok ili čak srčani udar. Pored toga, obavezno obezbedite dobru cirkulaciju vazduha u prostoriji, a temperatura okoline bi trebalo da bude između 18 i 22 stepena Celzijusa. Ove mere će pomoći da se spreči ozbiljno oštećenje zdravlja vaše cincile tokom vrućih dana.

    Prehlada: Znakovi i Kako Pomoci

    Prehlade kod cincila su česte, naročito tokom hladnijih meseci ili ako su izložene promaji. Kada cincila postane prehlađena, obično pokazuje znakove umora, gubitka apetita i teškoće u disanju. U takvom slučaju, najvažnija stvar je da se obratite veterinaru, jer će on moći da dijagnostikuje problem i da pruži odgovarajući tretman.

    Dok čekate veterinarsku pomoć, možete pomoći svojoj cincili pružanjem toplog i suvog mesta za odmor. Ako ona ne želi da jede, možete je prisiliti da pojede pomoću medicinske šprice, dajući joj voćne kašice ili jogurt bez šećera. Takođe, važno je da joj obezbedite čistu vodu, jer dehidratacija može dodatno pogoršati stanje. Kada se cincila oporavi, počeo će ponovo da jede sama, i tada više neće biti potrebno forsirati je da uzima hranu.

    Povrede i Prva Pomoć

    Iako su vrlo aktivne, cincile su i radoznale, zbog čega je moguće da se povrede. Manje povrede, kao što su ogrebotine, obično se brzo leče, jer cincile imaju izuzetnu sposobnost samopomoći. Međutim, u slučaju većih povreda, kao što su otvorene rane, potrebno je brzo reagovati i obratiti se veterinaru. U međuvremenu, ranu možete tretirati Bivacyn prahom, koji će pomoći u prevenciji infekcija.

    Nakon povrede, važno je da se cincila ne kupa u pesku dok je rana otvorena, jer to može dovesti do daljih komplikacija. Ako primetite bilo kakve znake infekcije ili pogoršanja stanja, odmah se obratite veterinaru.

    Zaključak: Briga o Zdravlju Vaše Cincile

    Cincile su izuzetno otporne životinje, ali kao i sve druge životinje, zahtevaju pažnju i odgovarajuću negu. S obzirom na njihovu osetljivost na visoke temperature, važno je da obezbedimo odgovarajuće uslove, kao što su hladnije i dobro ventilisane prostorije. Takođe, obratite pažnju na znake bolesti, kao što su prehlada ili toplotni udar, i uvek se trudite da vaša cincila bude srećna i zdrava.

    Uz pravilnu ishranu, odgovarajuću higijenu i redovne posete veterinaru, vaša cincila će biti srećna i zdrava, a vi ćete uživati u njenom društvu godinama.