Ljubimac

Аутор: [email protected]

  • Pravilno Držanje Golubova i Prevencija Bolesti

    Kada je reč o držanju golubova, odabir odgovarajućeg prostora za različite rase golubova veoma je važan. Teže rase, kao što su Džinovski golubovi, Kokosari i slični, najbolje je smestiti u prizemni golubarnik sa slobodnim ispustom. S druge strane, golubovi letači, visokoletaci, prevrtaci i pismonosi preferiraju viši golubarnik. Ovaj tip golubova će se bolje snaći u visini nego u prizemlju.

    Za lakše izletanje golubova, golubarnik bi trebao imati visinu od oko 80 cm ili više, sa otvorom za izletanje i poletistem. Kako bi se zaštitili od kiše i snega, koji mogu ući kroz pletenu žičanu mrežu, preporučuje se postavljanje malog krova iznad izletista.

    U slučaju prizemnog držanja golubova, ispred golubarnika je potrebno obezbediti slobodan prostor za suncanje, kupanje i letnje aktivnosti, sve ogradjeno žičanom mrežom. Takođe, važno je da unutrašnjost golubarnika bude pravilno uređena. Pregrade u golubarniku treba da budu postavljene tako da obezbede dovoljno prostora za gnezda, koja služe za sparivanje golubova. Za mlade golubove i one koji ne leže na jajima, treba osigurati mesto za stajanje i odmaranje, kao i sedala za udoban odmor.

    Bolesti i Neprijatelji Golubova

    Zarazne bolesti kod golubova često se prenose sa zaraženih grla na zdrave, i to kontaktom, hranom i vodom. Osim toga, zarazni mikroorganizmi mogu ući u golubarnik putem ptica kao što su vrapci i gugutke, ali i kroz glodare poput miševa, pacova i drugih životinja.

    Najčešće bolesti golubova uključuju: difteriju (boginje), psitakozu (ornitozu), paratifus, tuberkulozu i trihomonijazu. U borbi protiv ovih bolesti, redovno održavanje higijene i obezbeđivanje zdravih uslova za golubove od esencijalnog je značaja.

    Osim bolesti, golubovima prijete i paraziti. Najčešći paraziti koji mogu napasti golubove su: preglji u perju, vasi (Columbicola columbae), običan ptičiji pregalj (Dermanyssus avium), kao i golubiji krpelj (Aaargas columbarum). Svi ovi paraziti mogu značajno ugroziti zdravlje golubova i treba ih redovno pratiti i kontrolisati.

    Najveći neprijatelji golubova su predatori i glodari. Jastreb (Accipiter gentilis), kobac (Accipiter nisus), kao i pacovi (obični pacov – Rattus ratus i pacov – Rattus norvegicus), predstavljaju ozbiljnu pretnju. Takođe, domaće mačke su česti lovci na golubove, pa treba obezbediti siguran prostor za golubove kako bi se smanjila opasnost od ovih predatora.

    Za očuvanje zdravlja golubova i zaštitu od bolesti i parazita, važno je redovno proveravati higijenu golubarnika, kao i pružiti im sigurno i udobno okruženje. Održavanje pravilne ishrane i prostora za odmor doprinosi opštem zdravlju golubova i njihovoj produktivnosti.

  • Aljaski Haski: Efikasni Vučni Pas s Izuzetnim Trkačkim Sposobnostima

    Aljaski haski nije pasmina u pravom smislu reči, već više predstavlja tip psa, i to u funkcionalnom smislu. Iako se ponekad naziva rasom, aljaski haski nema striktne standarde koji bi precizno propisivali njegov izgled, pa samim tim ne postoje ni specifične mane koje bi ovaj pas morao izbegavati. Ipak, ono što ga definiše jeste njegova specijalizacija kao vrlo efikasan vućni pas, što je i razlog zašto je postao simbol trkačkih zaprega.

    Vozaci psećih zaprega obično mogu da prepoznaju razliku između aljaskog haskija i mesanaca, jer se i dalje drže neslužbenih kriterijuma za razumevanje ove pasmine. Aljaski haski mora imati određeni stepen sličnosti sa nordijskim psima, posebno kad se govori o njegovim trkačkim sposobnostima i karakteristikama koje su proizašle iz njegovih predaka.

    Specijalizacija i Različite Vrste Aljaskih Haskija

    U okviru ove vrste pasa postoje različite specijalizacije. Aljaski haski se može svrstati u tri glavne kategorije: vučni psi, sprinteri i trkači na duge staze. Alaskanski haski, poznat po svojoj brzini, najčešće se koristi u brzinskim trkama. Nijedna čista pasmina ne može se takmičiti sa njegovom izuzetnom brzinom. Na trkama sa psima, timovi aljaskih haskija ili njihovih mešanaca sa hrtovima često osvajaju prva mesta, zahvaljujući svojoj snazi i izdržljivosti. U proseku, brzina ovih pasa na trkama prelazi 31 km/h (19 milja/h), a trke traju i do tri dana, pri čemu svakodnevno prevaljuju 30-50 km (20-30 milja). U retkim slučajevima kada se na stazi pojave timovi čisto rasnih pasa, oni obično završe na poslednjem mestu.

    Aljaski haski je veoma cenjen u trkačkim krugovima, a vrhunski pas, lider trke, može doseći cenu od 10.000 do 15.000 dolara, ukoliko je uopšte na prodaji. Ovi psi obično žive između 10 i 15 godina, a tokom tog perioda izuzetno su produktivni i odani svojoj funkciji.

    Izgled Aljaskog Haskija: Kombinacija Snage i Elegancije

    Iako se često smatra mešancem, aljaski haski pokazuje karakteristike nordijskih pasa poput sibirskog haskija ili tradicionalnog seoskog psa sa Aljaske. Izgled aljaskih haskija rezultat je mešavine više različitih rasa, uključujući vuka, razne lovačke pse i hrtove, a kao posledica toga dolazi do velike raznolikosti u izgledu.

    Psi koji se koriste za trke obično imaju umerenu veličinu, sa prosečnom težinom od 21-23 kg (46-50 funti) kod mužjaka, dok ženke teže od 17-19 kg (38-42 funti). Njihovo telo je elegantno, sa dugim nogama, i pokazuje više izraženih uglova u udovima u poređenju sa sibirskim haskijima. Što se tiče boje i oznaka, ovo je jedan od faktora na koji vozači zaprega obraćaju veliku pažnju. Aljaski haskiji mogu biti u gotovo svakoj boji i kombinaciji, a oči često imaju svetlo plavu boju, ali mogu biti i različite boje.

    Njihovo krzno je kratko do srednje dugo, nikada previše gusto, a obično je manje gusto nego krzno čistokrvnih nordijskih rasa. Krzno aljaskih haskija je prilagođeno za oslobađanje toplote i hlađenje tela tokom trka. U veoma hladnim uslovima, aljaski haskiji mogu nositi zaštitu u obliku specijalnih kaputa koji prekrivaju telo i stomak kako bi im pomogli da ostanu topli. Takođe, za prelazak dužih i teških deonica trka, neki psi nose „pseće čizmice“ koje štite njihove šape od povreda i oštećenja.

    Fizikalne Karakteristike i Adaptacija na Hladnoću

    Aljaski haski ima specijalizovanu fizičku otpornost i prirodnu sposobnost da preživi u ekstremnim uslovima, što je osobina koju deli sa drugim nordijskim psima poput sibirskog haskija. Ipak, u poređenju sa sibirskim haskijima, aljaski haskiji nemaju toliko gustu dlaku i često zahtevaju dodatnu zaštitu u vrlo hladnim uslovima. Iako im nedostaje toplina i čvrstina krzna sibirskih haskija, trkačke sposobnosti aljaskih haskija su nenadmašne, što ih čini nezaustavljivim u brzinskim trkama.

    Za razliku od mnogih drugih pasa, aljaski haski je prvenstveno razvijen za specifičnu funkcionalnost, a ne nužno za izgled. Iako nije poznat po svom „toplom“ krznu, njegov fizički sklop omogućava mu da izdrži dugačke i naporne trke i da funkcioniše u najtežim uslovima.

    Zaključak: Aljaski Haski kao Nezamenjiv Trkač i Vučni Pas

    Aljaski haski je izuzetno specijalizovana pasmina koja je tokom vremena postala nezamenjiv partner u trkama saonice. Iako nije pasmina sa jasno definisanim standardima, njegova sposobnost da trči u ekstremnim uslovima, zajedno sa njegovom izuzetnom izdržljivošću, čini ga jednim od najboljih pasa na svetu za trke na dugim stazama. Ako želite da postanete vlasnik aljaskog haskija, morate biti spremni da mu pružite ne samo fizičku aktivnost, već i ljubav i pažnju koju zaslužuje, kako bi mogao da ispunjava svoju svrhu i kao trkač, ali i kao verni saputnik.

  • Reptili (Reptilia): Vodič za Gajenje, Ishranu i Pravilne Uslove

    Istorija Gajenja Reptila

    Reptili su postali popularni kao kućni ljubimci početkom 20. veka, zahvaljujući svojoj egzotičnoj prirodi i jedinstvenom izgledu koji je izazivao radoznalost kod ljudi. U početku su se reptili uzimali direktno iz prirode, a tokom poslednjih 20 godina počelo je veštačko odgajanje u kontrolisanim uslovima u specijalizovanim odgajivačnicama. Danas, reptili postaju sve popularniji kao kućni ljubimci i egzotične životinje, a odgajivači i entuzijasti širom sveta uživaju u njihovom gajenju.

    Uslovi Terarijuma za Reptile

    Reptili su hladnokrvne životinje, što znači da njihov metabolizam zavisi od spoljne temperature. Većina reptila koji se gaje u teraristici potiču iz tropskih krajeva, pa je važno obezbediti im što prirodnije uslove za život. Terarijum treba da bude dovoljno prostoran za vrstu reptila koju držite, s obzirom na njihov rast i potrebe.

    Uređenje terarijuma igra ključnu ulogu u njihovom zdravlju i blagostanju. Pored adekvatnog prostora, terarijum bi trebao da bude opremljen veštačkim biljem, granama, panjevima i drugim prirodnim elementima koji omogućavaju reptilu da se osjeća sigurno i udobno. Takođe, od posebne važnosti je zagrejavanje terarijuma, koje se vrši pomoću specijalnih ampula i podnih grejača.

    Za optimalni razvoj reptila, preporučuje se korišćenje UV lampi sa UV zračenjem od 3% do 5%, u zavisnosti od vrste. UV zračenje je neophodno za normalan razvoj i metabolizam D-vitamina, koji igra ključnu ulogu u vezivanju kalcijuma u kostima. Takođe, preporučuje se sterilisani treset ili pesak kao podloga, dok će konkretan izbor podloge zavisiti od vrste reptila koju držite.

    Ishrana Reptila

    Ishrana reptila je vrlo raznovrsna i zavisi od njihove vrste. Reptili mogu biti biljojedi ili mesojedi, a njihova ishrana mora biti prilagođena njihovim potrebama. Biljojedi se hrane uglavnom voćem, povrćem i salatama, dok mesojedi preferiraju hranu bogatu proteinima, kao što su brasnasti crvi, beli pacovi, beli miševi, zohari, fobasi i cvrčci.

    Važno je napomenuti da različite vrste reptila imaju različite prehrambene potrebe, pa je ključno informisati se o specifičnostima ishrane svake vrste kako bi vaš ljubimac bio zdrav i srećan.

    Zastupljenost Reptila u Prirodi

    Reptili su veoma prilagodljivi i mogu se naći gotovo u svim delovima sveta, osim na Severnom i Južnom polu. Odgovara im suptropska, mediteranska, tropska i pustinjska klima, kao i umerene klime, zbog čega su izuzetno otporni na različite uslove. Ova prilagodljivost čini ih pogodnim za gajenje u različitim uslovima, u zavisnosti od vrste.

    Pogodnost Držanja Reptila

    Gajenje reptila postalo je popularno ne samo zbog njihovih egzotičnih osobina, već i zbog mogućnosti da obezbedite finansijski prihod. Mnogi odgajivači drže reptile u velikim odgajivačnicama, gde se oni uzgajaju i prodaju, čime ostvaruju profit. Osim finansijskog prihoda, reptili pružaju i lično zadovoljstvo i opuštanje.

    Među najpopularnijim vrstama reptila koje se gaje u teraristici su zelena iguana (Iguana iguana), kukuruzni smuk (Elaphe g. Guttata), kao i leopard gekon (Eublepharis macularis). Ove vrste su najtraženije zbog svog karakterističnog izgleda, temperamenta i lakšeg održavanja.

    Zaključak

    Reptili su fascinantni i egzotični ljubimci koji pružaju mnogo radosti i zadovoljstva onima koji ih gaje. Pravilni uslovi terarijuma, odgovarajuća ishrana i briga o njihovim potrebama od ključne su važnosti za njihov zdrav razvoj. Bez obzira da li želite reptila kao kućnog ljubimca ili kao deo vašeg poslovnog poduhvata, njihovo gajenje može biti izuzetno ispunjavajuće i nagrađujuć

  • Obeležavanje Golubova: Kako pravilno označiti vaš podmladak

    Obeležavanje golubova je važan korak u njihovom upravljanju i evidenciji, a kao i kod drugih vrsta ptica i životinja, koristi se nožni prsten. Pravilno obeležavanje golubova ne samo da pomaže u praćenju porekla i identifikaciji, već i u održavanju urednih evidencija o svakom grlu.

    Vrsta i veličina nožnog prstena

    Nožni prstenovi koji se koriste za obeležavanje golubova imaju standardnu visinu od 6 mm, koja je ista za sve rase golubova. Međutim, prečnik prstena varira u zavisnosti od rase, a unutrašnji prečnik mora biti u skladu sa specifičnim dimenzijama. Ovi prstenovi su univerzalni, a prilikom označavanja golubova koriste se rimski brojevi kako bi se označili svi relevantni podaci.

    Na prstenu se nalaze sledeće informacije:

    • Oznaka saveza (npr. SRB)
    • Broj udruženja (npr. 377)
    • Broj odgajivača (npr. 20)
    • Broj grla (npr. 23)
    • Godina (npr. 09)

    Veličine prstena

    Različite veličine prstena imaju različite unutrašnje prečnike, koji se izražavaju u milimetrima (mm). Evo kako izgledaju različite veličine:

    • Prsten OO: unutrašnji prečnik je 12,5 mm
    • Prsten O: unutrašnji prečnik je 11 mm
    • Prsten I: unutrašnji prečnik je 10 mm
    • Prsten II: unutrašnji prečnik je 9 mm
    • Prsten III: unutrašnji prečnik je 8 mm
    • Prsten IV: unutrašnji prečnik je 7 mm

    Zašto je obeležavanje bitno?

    Ovaj proces omogućava jasnu evidenciju o svakom golubu, što je ključno za praćenje njihovog porekla, takmičenja i eventualnih bolesti. Takođe, obeležavanje omogućava lakšu identifikaciju ptica, kao i njihovu pripadnost određenim odgajivačima i udruženjima.

  • Najlepše rase golubova: Engleski tipler, Američki kraljevski golub i Lepezasti golub

    Engleski Tipler – Vrsni visokoletac iz Engleske

    Engleski tipler je posebna rasa golubova koja je nastala ukrštanjem kratkokljunih letača sa engleskim belim visokoletacem. Ova rasa je u Engleskoj prvenstveno poznata kao visokoletac, a specijalizovana je za dug i neprekidan let. Engleski tipleri su poznati po tome što mogu da lete 10 do 12 časova, a izuzetno i 18 do 19 časova bez prestanka, što ih čini pravim majstorima leta.

    Golubovi ove rase lete u jatima i karakterišu se širokim grudima, kratkim i suženim telom koje se prema repu postepeno uspinje. Imaju uske i okrugle glave, bez coskova ili pljosnatih površina, dok su oči beličaste ili biserno bele. Osnovne boje engleskog tiplera su crvena, plava, žuta, crna, plavo kovan, dok su u najvećem broju slučajeva šareni, često sa belim prskanjem u osnovnim bojama. Takođe, često se javljaju i trobojne varijante.

    Važno je napomenuti da engleski tipler u svojoj domovini, Engleskoj, nema jedinstveni standard jer se često pojavljuju različite kombinacije boja i struktura tela. Među većim greškama u ovoj rasi navode se kratke noge, horizontalno drženje tela, kratak i kuglast vrat, ispupčeno čelo, viseca krila ispod repa, te dug i uski oblik tela. Velicina nožnog prstena je IV.

    Američki Kraljevski Golub (King) – Težak i impozantan golub iz Amerike

    Američki kraljevski golub, poznat i kao King, potiče iz Severne Amerike i nastao je ukrštanjem nekoliko težih rasa golubova, kao što su pismonosi, malteški i rimski golubovi. Ovaj golub je poznat po svom impozantnom izgledu i dimenzijama, koje se ne razlikuju značajno između belih i obojenih varijanti. U poslednje vreme, prihvaćene su boje poput bele, crne, srebrne, plave, plave kovane, crvene i žute.

    Američki kraljevski golub je vrlo popularan zbog svoje velike veličine i sposobnosti da brzo stiče težinu. Danas američki farmeri koriste specijalizovanu hranu koja omogućava da se golubovi uzgajaju efikasno, trošeći samo 2,2 do 2,3 kg hrane za 1 kg prirasta. Prethodno su trošili mnogo više hrane, do 5 kg za 1 kg prirasta. Ovi golubovi se često koriste i za meso, a mladi se kolju kada dostignu 30 dana života. Američki kraljevski golubovi legu i do osam puta godišnje, a stariji golubovi mogu dostići težinu od 850 do 1050 grama, dok ima i primeraka koji dosežu čak 1500 grama.

    Lepezasti Golub – Paunas – Golub sa neodoljivim repom

    Lepezasti golub, poznat i kao paunas, jedna je od najstarijih rasa golubova. Ovi golubovi su prepoznatljivi po svom izuzetnom repu koji podseća na rep pauna. Poreklo ove rase vodi iz istočne Indije, a u Evropu su ih doneli holandski moreplovci u XV veku. Zbog svoje velike privrženosti čoveku, lepezasti golubovi su savršen izbor za uzgajanje kao ukrasne ptice, idealni za dvorišta i ograđene prostore.

    Glavna karakteristika ove rase je veličanstveni rep, koji je uspravan, raskošan i podseća na lepezu. Rep je gotovo u obliku kruga, sa blagim podsećajem na pticu pauna, i pri tome golubovi stalno drže povijeni vrat. Boje perja lepezastih golubova mogu biti jednobojne u različitim varijantama, ali se često javljaju i šareni sa obojenim štitovima na krilima, kao i jednobojni golubovi sa belim repom. Noge lepezastih golubova su kratke i gole, a karakteristične su i crvene boje. Ovi golubovi se lako uzgajaju i odgajivači ih preporučuju zbog njihove lepote i privrženosti.

    Među greškama koje se javljaju u ovoj rasi su preveliko nezgrapno telo, dug vrat koji prelazi kroz rep pri paradnom držanju, duga leđa i nepravilno postavljeni repni peraji. Takođe, golubovi sa otvorima u kružnom delu repa, ili sa perjem na nogama, nisu poželjni. Lepezasti golubovi imaju kratke noge i visoko držanje, a važno je da njihov rep ima dovoljno peraja da zadrži svoj spektakularni oblik. Velicina nožnog prstena je IV.

  • Golubarstvo: Sve što trebate znati o golubovima

    Golubovi su jedne od najlepših i najstarijih ptica koje su od davnina u bliskom kontaktu s ljudima. Reč „golub“ potiče od latinske reči columba, koja je kroz vekove evoluirala u sadašnji oblik. Zanimljivo je da su golubovi od davnina smatrani svetim pticama, poznate po svom mirnom i pitomom ponašanju. Često su služili kao simbol mira i ljubavi, a u mnogim kulturama bile su i poslate kao „izaslanici“ koji su prenosili važne poruke, pa čak i mirovne ugovore.

    Golubovi su gajeni iz različitih razloga, najčešće zbog njihove hranljivosti, jer njihovo meso važi za veoma ukusno, ali i zbog ukrasnih osobina. Osim toga, golubovi su postali i simbol bržeg, dalekog leta i prevrtačkih veština. Zbog svojih impresivnih letačkih sposobnosti, uzgajani su i za takmičenja u brzini i izdržljivosti. Ove lepe ptice danas često simbolizuju mir i blagostanje, pa su se čak našle na grbovima mnogih nacija i gradova širom sveta.

    Poreklo golubova: Kako je sve počelo

    Poreklo golubova i tačan trenutak kada su postali domaće ptice, nauka još uvek nije potpuno razjasnila, jer nedostaju konkretni pisani tragovi iz najranijih perioda. Poznato je da su golubovi postali verni pratioci čoveka još pre više od 10.000 godina, kada je čovek napustio pećine i počeo da se uspinje u društvenim zajednicama. Golubovi su mu postali verni saveznici, jer su im služili kao izvor hrane, ali i simbolika njihove lepe prirode vremenom je rasla.

    Golubovi su bili prisutni u mnogim drevnim civilizacijama. U Mesopotamiji, pre više od 6.000 godina, postojali su prvi zapisi o golubovima, dok su u Indiji pronađene figure golubova stare 5.000 godina. U Egiptu, Feniciji i Siriji, golubarstvo je bilo veoma cenjeno. Takođe, kineska dinastija Han je, već u 3. veku pre nove ere, uspostavila sistem golubije pošte, koja je povezivala Peking sa drugim delovima zemlje.

    Darvin i evolucija golubova

    Poznati naučnik Charles Darwin bio je jedan od najvećih istraživača golubova. Njegova istraživanja i eksperimenti sa različitim rasama golubova pomogla su u razumevanju njihove evolucije. Na osnovu njegovih radova, dokazano je da je golub pećinar (Columba livia) predak svih današnjih plemenitih rasa golubova.

    Rase golubova i njihova rasprostranjenost

    Danas postoji više od 300 različitih rasa divljih golubova širom sveta. U našem regionu žive samo neke od njih, među kojima je najpoznatiji golub pećinar. Ova vrsta golubova nastanjuje pecine i stene Crne Gore i Makedonije, gde su idealni uslovi za njihov život i razmnožavanje.

    Golubarstvo nije samo tradicionalna ljubav prema ovim lepim pticama, već i sve popularniji hobi i sport. Zbog njihove izuzetne sposobnosti leta, golubovi su postali omiljeni izbor za mnoge ljubitelje ptica. Osim toga, golubovi su nezaobilazan simbol mira i slobode, a njihov uzgoj i briga o njima pružaju poseban osećaj ispunjenosti i zadovoljstva.

  • Standard Alaskog Malamuta

    Aljaski malamut je pas sa snažnim telom, dobro razvijenim grudnim košem, jakim i kompaktnim telom. Ovaj pas je poznat po svojoj izuzetnoj snazi, izdržljivosti i sposobnosti da obavlja teške zadatke u ekstremnim uslovima. Krsta su pravilno postavljena i ne prekratka, niti preduga. Pokrovna dlaka je gusta i oštra, dovoljna da obezbedi zaštitu vunastoj podlaci, koja je bogata i pomaže u očuvanju telesne temperature u hladnim uslovima. Pokrovna dlaka je duga od 2,5 do 5 cm kada je pas u punoj dlaci i dobro odlakan.

    Malamut je uravnotežen pas, sa smirenim, ali budnim i radoznalim izrazom. Držanje psa odražava njegovu aktivnost, obazrivost i radoznalost. Ovaj pas je pravi simbol izdržljivosti i upornosti, sa izgledom koji odražava njegovu snagu i sposobnost da se nosi sa teškim teretima. Glava je proporcionalna telu, velika i snažna, ali nikako previše gruba, zadržavajući sklad sa ostatkom tela. Uspravne i klinaste usi su karakteristične za ovu rasu i uvek su postavljene kad je pas na oprezu ili u aktivnom stanju.

    Njuska je masivna i postepeno se sužava prema nosnoj pečurki, što je tipičan znak za ovu rasu. Njuška je blago zaobljena i daje psu snažan, ali skladan izgled. Iako je masivna, njuska nije previše široka niti previše uska, već je u savršenoj ravnoteži sa ostatkom glave. Ovaj pas nosi karakterističnu „kapu“ i „masku“ na licu, što podseća na vuka, i često je jedan od prepoznatljivih znakova rase. Ove oznake na licu često uključuju svetlije boje koje mogu biti bela ili kremasta, dok je ostatak dlake obično tamniji. Ponekad, kombinacija maski može varirati, stvarajući jedinstven izgled svakog psa.

    Rep je srednje usadjen i bogat krznom, zakrivljen i nosi se na leđima kada pas nije u akciji. Ovaj rep ne formira prsten poput nekih drugih rasa, kao što je to slučaj sa lisicama, već je lepršav i podseća na perjanicu, što je ključni prepoznatljiv znak alaskog malamuta. Malamuti se mogu sresti u različitim bojama, ali najčešće su sive, crno-bele kombinacije, sa svetlim donjim delovima trupa, nogama i belim oznakama koje podsećaju na masku.

    Sape su izuzetno specifične kod ove rase – kratke, zbijene i otporne na hladnoću i teške terenske uslove. Snažni jastučići štite stopala od hladnoće i povreda, dok kratki i jaki nokti omogućavaju bolji kontakt sa podlogom. Prednje noge su ravne, mišićave, sa snažnim kostima, dok su zadnje noge široke, sa velikim, mišićavim bedrima. Zadnji udovi omogućavaju snažan potisak tokom trčanja i vuče teških tereta. Svi udovi malamut imaju umereno uglovane skočne zglobove i siguran su znak snage i agilnosti, neophodnih za obavljanje teških poslova.

    Temperament i karakter

    Alaski malamut je pas izuzetne emocionalne inteligencije, prijateljski raspoložen, izuzetno privržen ljudima i veoma odan. Poznat je po tome što je uvek spreman za igru i druženje, ali se u starijim godinama smiruje, postaje dostojanstven i miran. Iako je izuzetno ljubazan, može biti nezavistan i tvrdoglav, pa je važno pravilno obučiti i socijalizovati malamuta od malih nogu. Ovaj pas često zahteva doslednu obuku, jer se može pokazati kao tvrdoglav, posebno u adolescenciji. Međutim, on je izuzetno odan i vezan za svoju porodicu, te je izuzetno poslušan kada se postigne dobar odnos sa njim.

    Malamuti su odlični u obavljanju zadataka i snalažljivi su u teškim situacijama. Njihova sposobnost da razumeju komande i da rešavaju probleme čini ih izuzetnim radnim psima. Oni su tradicionalni vučni psi, koji su se koristili za vuču teških tereta, pa tako i danas zadržavaju taj instinkt i fizičku sposobnost. Iako su odlični radnici, malamut je pas koji voli da bude sa ljudima i može se prilagoditi različitim životnim okolnostima, uključujući i život u porodici.

    Anatomija i fizičke karakteristike

    Malamut je pas srednje veličine, sa izuzetno mišićavim i čvrstim telom. Grudni koš je dubok i širok, što omogućava efikasno disanje i snabdevanje tela sa potrebnim količinama kisika tokom fizičkog napora. Prednje noge su ravne, čvrste i sa snažnim kostima, dok su zadnje noge mišićave i snažno razvijene, sa velikim bedrom i umereno uglovanim skočnim zglobovima. Telesna građa omogućava malamutima da izvode teške zadatke, kao što su vuča teških tereta.

    Sape su posebna karakteristika ove rase. Kratke su, zbijene i otporne na teške terenske uslove, sa debelim jastučićima koji štite od hladnoće i stresa. U vreme linjanja, dlaka alaskog malamuta postaje tanja, dok je u zimskim mesecima vrlo gusta i štiti ga od hladnoće i povreda tokom kretanja po snegu i ledu. Ove sape omogućavaju malamutu da lakše hoda po snegu i ledu, što je od suštinskog značaja za pse koji su korišćeni u arktičkim i hladnim predelima.

    Dlaka i boje

    Dlaka alaskog malamuta je gusta i oštra, dok podlaka pruža zaštitu od hladnoće, snega i povreda. U letnjem periodu, dlaka postaje tanja zbog linjanja, dok je u zimskim mesecima bogata i gusta. Uobičajene boje su sive, crne i bele, a kombinacije su obično sive i bele. Belina se javlja na stomaku, nogama, kao i u obliku „maske“ na licu. Ponekad se mogu javiti specifične oznake u obliku „kape“ ili „maske“ na glavi, što je jedan od prepoznatljivih vizuelnih znakova rase.

    Idealne proporcije i veličina

    Idealna visina za mužjake alaskih malamuta je oko 63,5 cm, dok su ženke nešto niže, sa visinom oko 58 cm. Težina mužjaka je obično 38 kg, dok ženke teže oko 34 kg. Prilikom ocenjivanja alaskog malamuta, najvažniji faktori su proporcije tela, snaga, izdržljivost i sposobnost obavljanja težih zadataka. Veličina sama po sebi nije presudna, ali je važno da pas bude proporcionalan i sposoban da izdrži naporne fizičke napore u ekstremnim uslovima.

    Zaključak

    Alaski malamut je pas izuzetne snage, izdržljivosti i predanosti. Sa svojim čvrstim, mišićavim telom i jakim karakterom, on je idealan saputnik za ljude koji traže fizički izazovan odnos sa svojim psom. Svojim jedinstvenim izgledom, temperamentom i sposobnostima, alaski malamut je pas koji se ističe u radu, ali i u odnosima sa porodicom, čineći ga ne samo radnim psom, već i vernim prijateljem. Bez obzira na to da li je u akciji ili u opuštenom okruženju, alaski malamut uvek pokazuje snagu, izdržljivost i hrabrost, a njegov neverovatan temperament i odanost čine ga jedinstvenim ljubimcem i saputnikom.

  • Zelena Iguana (Iguana iguana): Sve što Trebate Znati o Ovoj Egzotičnoj Vrsti

    O vrsti zelene iguane
    Zelena iguana je jedan od najpopularnijih kućnih ljubimaca među reptilima, poznata po svom fascinantnom izgledu i velikoj inteligenciji. Ove životinje često podsećaju na male dinosauruse, a svojim impozantnim rastom, koji može dostići veličinu malih rasa pasa, brzo postaju atraktivni ljubimci. Dovoljno su pitome i drage, ali je važno da od samog početka razvijate pozitivan odnos prema njima.

    Zelenu iguanu je najbolje nabaviti dok je još mlada, ali ne mlađa od 3 meseca. Mlade iguane mogu biti oprezne i plašljive, jer u prirodi često postaju plijen za mnoge predatore. Zbog toga je važno pristupati im polako i pažljivo, što im pomaže da shvate da im čovek nije pretnja. S vremenom, iguane postaju društvene i razvijaju jedinstvene ličnosti, pa će njihov karakter zavisiti od vaspitanja koje im pružite.

    Prirodno stanište i ponašanje
    Iguane naseljavaju predele južnog Meksika, kao i delove Centralne i Južne Amerike, uključujući neka Karipska ostrva. Zbog svojih razvijenih noktiju i dugih prstiju, iguane su vrsni penjaci i većinu svog života provode na granama drveća. Iako mogu da padnu s visine, iguane su neverovatno otporne i sposobne da se dočekaju na noge i amortizuju pad. Takođe, iguane su sjajni plivači i mogu da provedu nekoliko minuta pod vodom, što je još jedan aspekt njihove prilagodljivosti prirodnom okruženju.

    Dimenzije i životni vek
    Zelena iguana je velika životinja, čija dužina u odraslom stadijumu može da bude između 1,5 i 2 metra. Približno tri četvrtine ove dužine čini rep, što je čini jednim od većih gusterima među reptilima. Ove iguane mogu da žive od 10 do 15 godina, a uz odgovarajuću brigu i ishranu, mogu da dostignu svoj puni životni vek.

    Ishrana zelene iguane
    Iguane su biljojedi i za zdravlje im je od presudne važnosti da imaju pravilnu i raznovrsnu ishranu. Njihova ishrana bazira se na povrću, voću, cveću i ponekad insektima. Idealni odnos voća i povrća u ishrani iguane trebao bi da bude 1:6 u korist povrća, jer povrće pruža važne hranljive materije koje iguana treba za zdravlje.

    Od povrća, iguane mogu da jedu blitvu, zelenu salatu, kelj, brokoli, mladi crni luk, praziluk, krastavce, cveklu, grašak, mladu boraniju i kupus. Povrće treba davati u svežem stanju, dok se žitarice, poput kukuruza i pšenice, moraju skuvati pre nego što ih ponudiš iguani. Pored toga, izuzetno korisni za njihovu ishranu su listovi i cvetovi maslačka i deteline. Ako neka vrsta bilja dominira u ishrani, maslačak i detelina su odličan izbor.

    Iako je ishrana uglavnom biljnog porekla, mladim iguanama, do 2-3 godine starosti, povremeno se može davati i hrana životinjskog porekla, ali u maksimalnom procentu od 10% od ukupne ishrane. Najbolje je davati insekte, poput brasnenih crva ili cvrčaka, a povremeno se može ponuditi sirova riba ili pileće meso. Kada iguana dostigne odraslo doba, ishrana se u potpunosti bazira na biljnim namirnicama.

    Pravilna ishrana uz dodatke
    Iako je prirodna ishrana iguane raznovrsna, u terarijumskim uslovima nije moguće pružiti potpuno prirodnu i idealnu ishranu. Zbog toga je od izuzetne važnosti dodavanje vitaminsko-mineralnih preparata kako bi se osigurao odgovarajući unos svih potrebnih hranljivih sastojaka. U suprotnom, može doći do problema u razvoju i zdravlju, posebno kod formiranja kostiju, što može izazvati ozbiljne metaboličke bolesti.

    Uslovi terarijuma za iguanu
    Zelena iguana je veliki guster, pa je potrebno obezbediti joj adekvatan životni prostor. Za mladu iguanu je dovoljna veličina terarijuma od 100x50x50 cm (dužina x širina x visina), dok za odraslu iguanu treba obezbediti veći prostor, idealno dimenzija 1,5 x 1 x 1,5 m. Terarijum za iguanu treba da bude što veći, jer ove životinje vole prostor i aktivne su.

    U terarijumu je neophodno koristiti grejalice, reflektor lampe, a povremeno i UV lampe, jer je UV svetlost ključna za pravilno formiranje kostiju i metabolizam D-vitamina. Temperatura u terarijumu treba da bude između 28 °C i 34 °C, dok noću može opasti do 20 °C. Osim toga, ventilacija je obavezna, pa je potrebno postaviti otvore koji omogućavaju cirkulaciju vazduha.

    Zelene iguane preferiraju život u visinama, pa terarijum treba obavezno opremiti granama na kojima će provoditi vreme. Grane treba da budu debljine slične debljini tela iguane, kako bi se osećale sigurno. Takođe, terarijum bi trebalo ukrasiti veštačkim biljem, ali izbegavajte biljke koje su otrovne, jer iguane često žvaću biljke i cveće.

    Održavanje terarijuma i higijena
    Pored prostora, iguane zahtevaju i posudu sa vodom u kojoj mogu da se kupaju. Posuda treba da bude dovoljno velika da iguana može da se smesti u nju i da se slobodno kupa. Takođe, iguane često koriste vodu kao WC, pa će vam ovakva posuda u velikoj meri olakšati čišćenje terarijuma. U ovom procesu je važno redovno čistiti terarijum, kao i vodu u kojoj se iguana kupa, kako bi se izbegle bolesti i očuvalo zdravlje ljubimca.

    Zdravlje i briga o iguani
    Iguane mogu biti podložne raznim bolestima ako nisu pravilno negovane. Osim pravilne ishrane, važno je i obezbediti iguani odgovarajuće uslove života, kako bi izbegli metaboličke bolesti, posebno one koje utiču na kosti. Uz pravilnu ishranu, dovoljnu količinu UV svetlosti i odgovarajući prostor, iguana će biti zdrav i srećan ljubimac.

    Zaključak
    Zelena iguana je zaista izuzetan kućni ljubimac, ali zahteva posebnu pažnju i brigu. Ove velike, prelepe životinje zaslužuju odgovarajuće uslove za život, kako bi bile zdrave i srećne. Sa pravom ishranom, pravilnim terarijumom i odgovarajućim odnosom, iguana može postati verni i dugi partner, a uživanje u njenom društvu će vam pružiti mnogo radosti.

  • Pulin – Vezan za Vlasnika i Skladan za Porodicu

    Pulin je pas koji se odlikuje velikim radnim sposobnostima, ali i vernošću svom vlasniku. Ovaj pas je sklon tome da razvije jaku vezu sa porodicom u kojoj živi, ali je istovremeno vrlo zahtevan kada je u pitanju kretanje i aktivnost. Pulin je vitalan, živahno uporan, hrabar i lako poučljiv pas, što ga čini idealnim za porodice koje imaju dvorište i aktivan način života.

    Za ovu rasu, vrlo je važna socijalizacija od malih nogu, jer pulin pokazuje izuzetnu želju za učenjem i radom. Voli da bude u centru pažnje, što ga čini sjajnim ljubimcem za one koji imaju dovoljno vremena da se posvete njegovom obrazovanju i treningu. Za razliku od nekih drugih rasa, pulin priznaje samo jednog „vođu“, odnosno, on je sklon tome da se poveže s jednim članom porodice, dok ostale članove vidi kao ravnopravne. Zbog toga, vlasnik mora da bude odlučan i dosledan kako bi stvorio jasan odnos i postavio granice.

    Pulin je izuzetno prisno biće koje voli da bude u društvu svih članova porodice. Iako može biti zaigran i veselo usmeren na decu, njegova ozbiljna priroda i naglasak na radu čine ga vernim zaštitnikom. Pored toga, pulin se odlično snalazi u životnim uslovima koji zahtevaju fizičku aktivnost, jer uživa u svakom obliku kretanja, bilo da je to trčanje po dvorištu ili rad sa stokom.

    Ova rasa je veoma skromna u pogledu svojih zahteva. Pulini su vitalni i uvek su spremni za akciju. Uz to, oni su i hrabri i otporni, što znači da se mogu nositi sa raznim izazovima, bilo da je to u prirodi ili u životu sa ljudima. Iako nisu naročito zahtevan pas u pogledu hrane ili smeštaja, njihov temperament zahteva da budu stalno stimulisani fizički i mentalno.

    Jedan od ključnih faktora za zdravlje pulina je da imaju dovoljno prostora za igru i fizičku aktivnost. U suprotnom, mogu postati nemirni i možda čak agresivni prema stoci ili drugim životinjama. Međutim, uz odgovarajući trening i pravilnu brigu, pulin je zaista jedan od najboljih radnih pasa koji se lako prilagođava.

    Polni dimorfizam kod pulina je izražen, što znači da mužjaci i ženke mogu biti različite veličine. Ženke obično imaju visinu od oko 47 cm, dok mužjaci mogu dostići visinu od 52 cm ili više. Iako nisu teške konstitucije, pulini su poznati po svojoj snazi i izdržljivosti, što ih čini idealnim za rad na farmama ili kao zaštitu u teškim uslovima.

    Boja dlake pulina može se kretati od crne, preko žute, sive, pa čak do smeđe. Na crnim psima, crna boja dominira, dok druge boje mogu biti prisutne u manjim količinama. Dlačica pulina je gusta i polumeka, što ga čini otpornim na razne vremenske uslove.

    Za kraj, pulin je pas koji je izuzetno prilagodljiv, hrabar i veran, a uz pravi trening i brigu, može postati najbolji prijatelj za celokupnu porodicu. Ako tražite psa koji će vas verno pratiti u svim životnim izazovima, pulin je pravi izbor.

  • Pedigre Pulina – Čuvar i Radni Pas

    Pulin je ovčarski pas koji je postao poznat zbog svoje izuzetne sposobnosti da čuva stoku i upravlja njome. Ova rasa je opstala zahvaljujući jednostavnoj selekciji koju su vršili pastiri, koji su ih parili u čisto rasno poreklo. Pulin je bio i ostao jedan od najboljih pasa za rad sa stokom zbog svojih izuzetnih sposobnosti.

    Ovaj pas se odlikuje neverovatnom inteligencijom, razvijenim čulima i velikom voljom za rad. Iako je prepoznatljiv po svojim fizičkim karakteristikama, prava snaga pulina leži u njegovoj sposobnosti da se usmeri na rad i saradnju sa svojim vlasnikom. Gledajući svog vlasnika u oči, pulin pokazuje veliku volju da odgovori na komandu, uživa u kretanju i radu sa domaćim životinjama.

    Jedna od njegovih najlepših osobina je velika sposobnost prilagođavanja. Pulin je otporan na teške uslove i pokazuje visok stepen samostalnosti, što znači da može opstati i u surovim okruženjima. Iako ima instinkte koji mu omogućavaju da opstane, pulin je i vrlo vezan za svog vlasnika i reaguje na svaki njegov pokret. Njegov odnos sa životinjama je prirodan, jer je odrastao u okruženju u kojem je bio odgovoran za čuvanje stoke.

    S obzirom na to da je izuzetno izdržljiv pas, pulin je odličan čuvar. Njegova sposobnost da koristi razvijena čula sluha, vida i njuha, omogućava mu da nepogrešivo detektuje dolazak nepozvanih gostiju. Pulin je sklon da zaštiti svoj teritorij, a u slučaju opasnosti, on ne okleva da reaguje, ponekad i u grizeći način.

    Fizičke karakteristike pulina su specifične i prepoznatljive. Kod crnih pasa, dlaka je tamna, s određenim sjajem, dok kod belih pasa može biti žućkasta. Kod ovih pasa vrlo je važno da se redovno uklanjaju mrtve dlake kako bi pas zadržao zdrav izgled. Takođe, pulin ima tamno pigmentisanu kožu, što je karakteristično za ovu rasu, kao i pravilno makazasto zubalo, što je nužno za zadržavanje stoke i postizanje dobrih rezultata kao čuvar.

    Pulin je poznat i po uspravnim ušima koje su okrenute napred, što stvara utisak budnosti i stalne pripravnosti. Ove uši, zajedno sa njegovim oštrim pogledom, dodatno naglašavaju njegovu koncentraciju i sposobnost da se usmeri na akciju. Uz to, rep pulina je veoma važan i koristi se za pravilno kretanje, a i u ovom slučaju, pravilno postavljanje repa prenosi se i na potomstvo.

    Kretanje pulina je veoma skladno, a pravilni stav nogu omogućava mu da bude brz i okretan. Ovo je jedan od razloga zašto je pulin veoma popularan među pastirima i ljudima koji se bave stočarstvom. Njegova izdržljivost i brzina čine ga savršenim za rad, a njegov instinkt za zaštitu stoke čini ga izuzetnim čuvarem.